Arthur C. Clarke & Gentry Lee – Otkriveni Rama [pdf] [epub]

Podijeli:
Facebook
Google+
https://pdfknjige.com/download/arthur-c-clarke-otkriveni-rama-pdf-epub/
Twitter
Pretplati se
Instagram
RSS

Otkriveni Rama - Artur Klark & Gentry Lee“Nikol.”
U prvi mah je imala utisak da je taj blagi mehanički glas deo njenog sna. Ali kad je čula da se njeno ime ponavlja, čak malo glasnije, Nikol se trgla i probudila.
Talas žestokog straha zapljusnu je iznutra. Došli su po mene, pomisli Nikol odmah. Jutro je. Umreću za nekoliko sati.
Udahnula je polako i duboko, trudeći se da ublaži svoju sve veću paniku. Nekoliko sekundi kasnije otvorila je oči. U njenoj ćeliji bio je mrkli mrak. Nikol, zbunjena, poče da se osvrće, pokušavajući da odredi gde je ta osoba koja ju je pozvala.
“Ovde smo, na tvom ležaju, pored tvog desnog uva”, reče taj glas vrlo blago. “Poslao nas Ričard, da ti pomognemo da pobegneš… ali moramo delovati brzo.”
Nikol na tren pomisli da je ovo nastavak sna. Onda začu drugi glas, vrlo sličan prvom ali sa ipak prepoznatljivom razlikom. “Okreni se udesno a mi ćemo se osvetliti.”
Nikol se, ležeći, obrte nadesno. Vide da na ležaju, nadomak njene glave, stoje dve majušne figure, ne više od osam ili deset centimetara, obe nalik na žene. U tom trenutku su sijale, obasjane nekim unutrašnjim izvorom svetlosti. Jedna je imala kratku kosu i bila obučena u oklop evropskog viteza iz petnaestog veka. Druga je imala krunu na glavi i dugu naboranu suknju srednjovekovne kraljice.
“Ja sam Jovanka Orleanka”, reče prva.
“A ja Eleanora Akvitanska.”
Nikol se nasmeja nervozno, zapanjeno zureći u ta dva obličja. Nekoliko sekundi kasnije, kad su se unutrašnje svetiljke u robotima ugasile, konačno se dovoljno pribrala da nešto i kaže. “Znači, Ričard vas šalje da mi pomognete u bekstvu?” šapnu ona. “A kako mislite da to izvedemo?”
“Već smo izvršile sabotažu nadzornog sistema”, reče malecka Jovanka ponosito. “Takođe smo reprogramirale biota Garsiju… koji će doći kroz koji minut, da te pusti napolje.”
“Imamo glavni plan bekstva i nekoliko različitih rezervnih planova”, dodade Eleanora. “Ričard to razrađuje već mesecima – od dana kad je nas napravio.”
Nikol se opet nasmeja. Bila je još uvek krajnje zapanjena. “Stvarno?” reče ona. “A mogu li pitati gde je moj genijalni muž u ovom trenutku?”
“Ričard je u vašem starom leglu ispod Njujorka”, odgovori Jovanka. “Rekao je da ti kažemo da se tamo nije izmenilo ništa. On prati naše napredovanje pomoću navigacionog signala… Uzgred budi rečeno, on ti poručuje da te voli. Nije zaboravio…”
“Samo trenutak miruj, molim te”, umeša se Eleanora, videći da Nikol počinje da se refleksno češe iza desnog uva. “Prikačinjem jedan navigacioni aparat i tebi, a to je za mene prilično teško.” Nekoliko trenutaka potom Nikol pipnu maleni paket instrumenata pokraj svog uva i odmahnu glavom. “Može li nas on i čuti?”
“Smatrao je da ne smemo rizikovati s emitovanjem glasa”, odgovori Akvitanska. “To bi Nakamura suviše lako mogao primetiti… Ričard će samo znati gde smo.”
“Sad možeš ustati i obući se”, reče Jovankica. “Cilj nam je da budemo spremne kad Garsija dođe.”
Zar čuda neće nikad prestati? razmišljala je Nikol dok se umivala u mraku, nad primitivnim lavorom. Nekoliko sekundi bavila se mišlju da bi ova dva robota mogla biti deo neke Nakamurine lukave zavere, i da će u pokušaju bekstva biti ubijena. Nemoguće, razuveri samu sebe malo kasnije. Čak i kad bi neko od Nakamurinih slugeranja umeo da pravi ovakve robote, jedino Ričard zna o meni toliko da napravi baš Jovanku Orleanku i Eleanoru Akvitansku… Uostalom, šta mari ako i budem ubijena u pokušaju bekstva? Moja elektrokucija je zakazana za ujutro u osam.
Ispred ćelije se začuše zvuci – stigao je biorobot. Nikol se sva steže; nije ni sad bila sasvim ubeđena da joj ove dve male prijateljice govore istinu. “Sedi na postelju”, začu ona Jovankine reči iza sebe, “da se Eleanorica i ja popnemo u tvoje džepove.” Nikol oseti da se dve robotkinje penju po prednjoj strani njene košulje. Osmehnu se. Ričarde, neverovatan si, pomisli ona.
Biot Garsija nosio je baterijsku svetiljku. Ušao je u Nikolinu ćeliju snažnim koracima, sa puno autoriteta. “Pođite sa mnom, gospođo Vejkfild”, reče jakim glasom. “Imam naređenje da Vas prebacim u sobu za pripremu.”
Nikol se opet prepade. Biot nije nastupio nimalo prijateljski. Šta ako… ali vremena za razmišljanje imala je vrlo malo. Garsija je izvede u hodnik i povede brzim hodom. Dvadeset metara kasnije prođoše pored uobičajene postave koja se sastojala od nekoliko biot-stražara i jednog ljudskog oficira koji im je komandovao. Bio je to neki mladić koga Nikol nikada ranije nije videla. “Čekaj”, viknu on iza njih, upravo kad je trebalo da Garsija i Nikol krenu stepeništem. Nikol se sledi.
“Zaboravio si da potpišeš papire za transfer”, reče čovek pružajući dokument Garsiji.
“Svakako”, odgovori biot. Kitnjastim pokretom ispisa na papirima svoj identifikacioni broj.
Manje od minut posle toga Nikol je bila izvan velike građevine u kojoj je tamnovala nekoliko meseci. Udahnu svež vazduh, duboko, i pođe za Garsijom, stazom ka Srednjem Gradu.
“Ne”, začu Eleanorin glas iz svog džepa. “Ne idemo sa biorobotom. Kreni na zapad. Prema vetrenjači sa sijalicom na vrhu. Moraš trčati. Neophodno je da stignemo na imanje Maksa Paketa pre zore.”

PREUZIMANJE: nakon odabira željenog formata otvorit će se Mega stranica na kojoj pritisneš download i to je to 🙂

.PDF .EPUB

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *