Arthur C. Clarke – Božji čekić [pdf] [epub]
Kapetan Robert Sing uživao je u tim šetnjama kroz šumu sa svojim malim sinom Tobijem. Bila je to, razume se, pripitomljena i blaga šuma, zajemčeno bez opasnih životinja, ali predstavljala je uzbudljivu suprotnost njihovom poslednjem boravištu u arizonskoj pustinji. Kao prvo, prijalo im je što su tako blizu okeana, prema kome su svi svemirci gajili duboko usađenu empatiju. Čak i ovde, na ovoj čistini koja se nalazila više od kilometra duboko u kopnu, mogao je da čuje slabo hučanje talasa što ih je monsun bacao na spoljašnji greben.
“Šta je ono, tata?” upitao je četvorogodišnjak, pokazavši prstom na malo, kosmato lice, uokvireno belim zulufima, koje je zurilo u njih kroz zastor od lišća.
“Ovaj… neka vrsta majmuna. Zašto ne upitaš Mozak?”
“Pitao sam. Neće da odgovori.”
Još jedan problem, pomisli Sing. Bilo je trenutaka kada je čeznuo za jednostavnim životom svojih predaka u prašnjavim ravnicama Indije, mada je savršeno dobro znao da bi mogao da ga podnese samo koju milisekundu.
“Pokušaj ponovo, Tobi. Ponekad govoriš suviše brzo… Kućna centrala ti ne prepozna uvek glas. Da li si se setio da pošalješ sliku? Ne može ti reći u šta gledaš ako i sam to isto ne vidi.”
“Auuuh! Zaboravio sam.”
Sing pozva privatni kanal svoga sina, taman na vreme da uhvati odgovor centrale.
“To je beli kolobus, porodica cercopithecidae…”
“Hvala, Mozgu. Mogu li da se igram s njim?”
“Mislim da to nije dobra ideja”, žurno se umeša Sing. “Mogao bi da te ujede. A verovatno ima i buve. Tvoje roboigračke mnogo su lepše.”
“Nisu onako lepe kao Tigreta.”
“Ali zato nisu ni tolika napast… čak i sada kada je isdresirana za život u kući, hvala Bogu. Ionako je vreme da pođemo kući.” I da vidimo kako Frejda, dodao je u sebi, izlazi na kraj sa svojim problemima u pogledu Centrale…
Od samog trenutka kada je Služba nebeskog prevoza spustila kuću u Afriku, usledio je niz kvarova. Poslednji, i verovatno najozbiljniji, desio se na sistemu za recikliranje hrane. Iako su jemčili da ne postoji mogućnost da se pokvari, tako da je rizik od stvarnog trovanja bio astronomski mali, sinoćnji file-minjon imao je nekakav čudan, metalan ukus. Frejda je, napravivši grimasu, predložila da se vrate na život iz vremena preelektronskih lovaca-sakupljača, da spremaju hranu nad vatrom od drva. Ponekad je njen smisao za humor bio pomalo bizaran: sama pomisao da jede prirodno meso raskomadanih mrtvih životinja bila je, razume se, krajnje ogavna…
“Zar ne možemo do plaže?”
Tobija, koji je najveći deo života proveo okružen peskom, očaravalo je more; nije uspevao još da poveruje da na jednom mestu može postojati toliko vode. Čim severnoistočni monsun popusti, otac će ga povesti do grebena i pokazati mu čudesa koja su sada skrivali pobesneli talasi.
“Da čujemo šta majka ima da nam kaže.”
“Majka kaže da je vreme da se obojica vratite kući. Zar ste zaboravili da nam popodne dolaze posetioci? Tobi… soba ti je u kršu. Vreme je da je ti spremiš… a ne da to stalno ostavljaš Dorkasi.”
“Ali programirao sam je…”
“Bez rasprave. Kući… obojica!”
Tobijeva usta počeše da se puće na dobro poznat način. Međutim, bilo je trenutka kada je disciplina bila važnija od ljubavi: kapetan Sing podiže Tobija u naručje i krenu nazad prema kući sa svojim tovarom koji se blago migoljio. Tobi je bio suviše težak da bi ga dugo nosio, ali opiranje mu je ubrzo prestalo i ocu je bilo drago što je mogao da ga pusti da nastavi na vlastiti pogon.
Dom koji su delili Robert Sing, Frejda Kerol, njihov sin, Tobi, njegov voljeni minitigar i odabrani roboti delovao bi iznenađujuće skučeno kakvom posetiocu iz prethodnog veka… pre bi se moglo reći da je to bila kakva vikendica nego kuća. Međutim, u ovom slučaju izgled je i te kako varao, jer je većina soba bila mnogonamenska; bilo je dovoljno izdati naređenje pa da se svaka od njih preobrati u nešto drugo. Nameštaj bi doživeo metamorfozu, zidovi i tavanica bi nestali i bili zamenjeni prizorima zemlje i neba… Ili čak svemira, dovoljno uverljivim da obmanu svakog osim kakvog astronauta.
Kompleks koji se sastojao od središnje kupole i četiri poluvaljkasta krila nije bio, Sing je to morao priznati, vrlo privlačan za gledanje i delovao je sasvim neprikladno na ovoj čistini u džungli. Ali savršeno mu je odgovarao opis ‘Mašina u kojoj se živi’; Sing je proveo gotovo ceo odrasli deo života u takvim mašinama, često pri nultoj gravitaciji. On se ne bi osećao prijatno ni u kakvom drugom okruženju.
Prednja vrata su se smotala naviše i prema njima je suknula zlatasta izmaglica. Tobi je raširenih ruku potrčao da pozdravi Tigretu.
Ali nikada se nisu sreli; jer ovo je bila stvarnost od pre trideset godina koja se odigrala na mestu udaljenom pola milijarde kilometara.
PREUZIMANJE: nakon odabira željenog formata otvorit će se Mega stranica na kojoj pritisneš download i to je to 🙂
