Philip K. Dick – Doktor Bladmani [pdf] [epub]
U rano jutro, blistavo i žuto od sunca, Stjuart Mak Konči čistio je metlom pločnik ispred prodavnice ‘Moderna TV – prodaja i servis’ i slušao kola na aveniji Šetak i sekretarice kako žurno odmiču na visokim potpeticama prema svojim kancelarijama; sva komešanja i fine mirise nove sedmice, novog vremena u kome dobar prodavac može postići neke stvari. Razmišljao je o vrućoj kifli i kafi, što bi mu došlo kao marenda, drugi doručak, ovoga jutra, oko deset. Razmišljao je o mušterijama sa kojima je već razgovarao; zamišljao kako će se oni vratiti da kupe, možda svi baš danas, da njegova evidencija prodaje bude puna i preliva se kao onaj vrč u Bibliji. Mašući metlom, pevuckao je jednu od pesama sa novog albuma Badija Greka, i još pomišljao kakvo bi to osećanje moglo biti kad si slavan, svetski slavan, veliki pevač, pa svako plaća ulaznice da te čuje na mestima kao što je Herahov noćni klub u Rinou ili oni kitnjasti, skupi klubovi u Las Vegasu, gde on nikada nije bio, ali je o njima slušao često i mnogo.
Dvadeset šest godina je imao, i ponekad se petkom vozio, kasno noću, iz Beklija, velikim desetotračnim auto-putem u Sakramento i preko Siera, u Rino, gde čovek može da se kocka i nađe devojke; radio je za Džima Fergesona, vlasnika radnje ‘Moderna TV’, koji mu je davao platu i postotak od prodaje, pa pošto je bio dobar prodavac, zarađivao je poprilično. U svakom slučaju, ovo je bila 1981.
godina i biznis nije išao loše. Još jedna dobra godina, ekonomski ‘bum’ od početka, Amerika postaje veća i jača, a Amerikanci svi odnose kući veće zarade.
“Brojutro, Stjuarte.” Klimnuvši glavom, sredovečni juvelir s druge strane avenije Šetak prođe pored njega. Gospodin Krodi, na putu ka svojoj radnjici.
Sve se radnje otvaraju, sada, i sve kancelarije; prošlo je devet sati, pa sad nastupa i doktor Stokstil, psihijatar i specijalista za psihosomatske poremećaje; pojavljuje se, sa ključem u ruci, da pokrene svoje visokoprihodno preduzeće u zastakljenoj kancelarijskoj zgradi koju je osiguravajuće društvo podiglo uz upotrebu jednog dela svog viška kapitala. Doktor Stokstil je maločas parkirao kola, uvozna, na parkingu zgrade; njemu nije teško da plati pet dolara za jedan dan korišćenja parkinga. Evo i visoke, dugonoge, zgodne sekretarice Stokstilove, koja je od doktora za glavu viša. I, naravno, dok je Stjuart sve to posmatrao, naslonjen na metlu, prvi današnji ludak kliznuo je kao krivac, krišom prolazeći, prema ordinaciji psihijatra.
Ovo je svet ćaknutih, razmišljao je Stjuart, posmatrajući. Psihijatri zarađuju carski. Ja bih, kad bih morao kod psihijatra, išao uvek na zadnja vrata. Niko da me vidi i podsmeva se. Pa, možda neki tako i ulaze, pomisli on; možda ovaj Stokstil ima ‘mala vrata’. Za one bolesnije, ili, tačnije (ispravi on svoju misao) za one koji ne žele da prave predstavu od sebe; mislim na one koji jednostavno imaju problem – na primer, brinu se zbog ‘policijske akcije na Kubi’, i koji nisu luckasti nimalo, nego naprosto zainteresovani za izvesne društvene probleme.
A on je jedan od tih koji se brinu, jer postoji, još i sad, prilična verovatnoća da bude pozvan u kubanski rat, koji se opet zaglibio po planinčinama, uprkos novim, malim, protivpešadijskim bombama koje pronalaze one masne gadove bez obzira na to koliko su dobro ukopani. On lično smatra da Predsednik nije kriv – kako bi mogao biti Predsednik kriv što su Kinezi odlučili da poštuju njihov pakt. Ali, ali, malo ko se vrati iz ratovanja sa masnim gadovima nezaražen tim koštano-virusnim infekcijama. Borac, trideset godina star, vraća se i izgleda kao osušena mumija koja je bila ostavljena na vazduhu jedan vek… a Stjuartu Mak Končiju teško je da zamisli sebe da bi, kao takav ratni veteran, mogao nastaviti da prodaje stereo televizore, nastaviti karijeru prodavca u radnji.
“‘Brojtro, Stju”, dođe glas jedne devojke, trgnuvši ga iz razmišljanja. Ona mala, crnooka kelnerica iz Edijeve poslastičarnice. “Sanjarimo tako rano?” Osmehnula se, prolazeći pločnikom pored njega.
“Ma, ni slučajno”, odvrati on, opet energično zamahujući metlom.
Na drugoj strani ulice, onaj pritajeni pacijent doktora Stokstila, čovek čija je boja bila crno, crne kose i očiju, ali svetle kože, čvrsto umotan u veliki kaput boje duboke noći, zastao je da pripali cigaretu i osmotri oko sebe. Stjuart vide čovekovo šuplje lice, zureće oči i usta, naročito usta. Zategnuta, a opet meso nekako visi sa njih, kao da su pritisak i napetost odavno samleli i odneli zube i donju vilicu; napetost je ostajala na tom nesrećnom licu, i Stjuart otkloni pogled od njega.
Je l’ to tako izgleda? – pitao se. Biti lud? Rđom izjeden, rđom i… nije se mogao dosetiti čime još. Vremenom, ili vodom, možda; nečim što je sporo, ali se nikad ne zaustavlja. Viđao je takva pogoršana stanja i ranije, kod psihijatrovih pacijenata dok su dolazili ili odlazili, ali nikad u ovoj meri pogoršano, nikad ovako potpuno.
Telefon zazvoni u radnji ‘Moderna TV’ i Stjuart se okrete i pohita ka njemu. Kad je sledeći put pogledao napolje, na ulicu, čovek zamotan u crno nije više bio tu, i dan je opet počeo dobijati na sjaju, vraćati se obećanju i mirisu lepote. Stjuart zadrhta, podiže metlu.
Znam ja tog čoveka, reče sebi. Video sam ga na nekoj slici, ili je dolazio u radnju. On ili je kupac – stari kupac, možda prijatelj Fergesonov – ili je neko važno, slavno lice.
PREUZIMANJE: nakon odabira željenog formata otvorit će se Mega stranica na kojoj pritisneš download i to je to 🙂
