Podijeli:

https://pdfknjige.com/download/philip-k-dick-covek-u-visokom-dvorcu-pdfepub/

Nedelju dana je gospodin Robert Čildan zabrinuto motrio na poštu. Ali dragocena pošiljka iz države Roki Mauntins nije stigla. Kada u petak ujutru otvori radnju i na podu pored proreza sandučeta za poštu vide samo pisma, pomisli, naljutiće mi se mušterija.
Pošto je iz automata na zidu nalio sebi šolju instant čaja za pet centi, uze metlu i poče da čisti; uskoro je prednji deo Američkih umetničkih rukotvorina Inc. bio spreman za radni dan, sve ucakljeno kao novo, sa registar kasom punom sitnine, vazom sa svežim nevenima, i radiom koji je muzikom davao atmosferu. Napolju su poslovni ljudi žurili ulicom Montgomeri na putu u svoje kancelarije. U daljini; prođe žičara i Čildan zastade posmatrajući je sa zadovoljstvom. Žene u svojim dugim svilenim haljinama raznih boja… i njih je posmatrao. Onda zazvoni telefon. On se okrete da digne slušalicu.
„Da”, reče poznat glas na njegov odziv. Čildan se preseče. „Ovde gospodin Tagomi. Je li moj poster od regrutacije iz Građanskog rata već stigao, gospodine? Molim vas setite se; obećali ste ga negde prošle nedelje.” Sitničav rezak glas, jedva učtiv, tek u granicama pristojnog. „Zar vam nisam dao kaparu, ser, gospodine Čildane, sa tim uslovom? To treba da bude poklon, razumete. Objasnio sam. Reč je o klijentu.”
„Iscrpno traganje”, započe Čildan, „koje sam preduzeo o svom trošku, gospodine Tagomi, milostivi gospodine, u vezi sa obećanim paketom, koji kao što shvatate potiče izvan ovog regiona i zato je…”
Ali gospodin Tagomi upade u reč, „Znači nije stigao.”
„Ne, gospodine Tagomi, ljubazni gospodine.”
Ledeno ćutanje.
„Ne mogu čekati više”, reče Tagomi.
„Ne, gospodine.” Čildan se natmureno zagleda kroz izlog u sjajan topao dan i poslovne zgrade San Franciska. „Onda nešto drugo. Šta preporučujete, gospodine Čildan?”
Tagomi je namerno izgovorio ime sa pogrešnim naglaskom; uvreda od koje Čildanu jurnu krv u glavu. Grozno srozavanje njihovog položaja. Težnje i strepnje i muke Roberta Čildana izbiše na površinu, preplaviše ga, zavezavši mu jezik. Mucao je, dok mu se ruka lepila za slušalicu. Vazduh u radnji je mirisao na neven; muzika je i dalje svirala, ali se on osećao kao da pada u neko daleko more.
„Pa…” uspe da promuca. „Mutilicu za puter. Mašinu za pravljenje sladoleda negde iz 1900.” Razum mu je odbijao da misli. Samo kad zaboraviš na to; samo kada praviš budalu od sebe. Imao je trideset osam godina i sećao se predratnih dana, drugih vremena. Franklina D. Ruzvelta i Svetskog sajma; pređašnjeg boljeg sveta. „Da li bih mogao da donesem razne poželjne predmete tamo gde radite?” promrmlja.
Zakazali su za dva sata. Moraću da zatvorim radnju, pomisli spuštajući slušalicu. Nema druge. Moram da čuvam dobru volju ovakvih mušterija; posao zavisi od njih.
Stojeći nesigurno na nogama, pojmi da je neko – jedan par – ušao u radnju. Mladić i devojka, oboje zgodni, dobro obučeni. Idealni. On se smiri i pođe ka njima profesionalno, lagano, smešeći se. Oni su se sagli da razgledaju izložene stvari i podigli su jednu divnu pepeljaru. U braku su, pogodi on. Stanuju tamo u gradu Vainding Mists, u novim ekskluzivnim stanovima na Skajlajnu, koji gledaju na Belmont.
„Dobar dan”, reče i oseti se bolje. Oni mu se nasmešiše bez ikakve nadmoćnosti, samo ljubazno. Njegovi eksponati – koji su zaista bili najbolji u svojoj vrsti na Obali – malo su im ulili strahopoštovanje; video je to i bio im zahvalan. Oni su se razumeli u stvari.
„Zaista odlični komadi, gospodine”, reče mladi čovek.
Čildan se spontano pokloni.
Njihove oči, tople ne samo iz humanosti već i zbog podeljenog uživanja u umetničkim predmetima koje je on prodavao, zbog zajedničkog ukusa i zadovoljstva, počivale su na njemu; zahvaljivali su mu što ima takve stvari koje mogu da vide, uzmu i razgledaju, da ih možda premeću po rukama a da ih čak i ne kupe. Da, mislio je, oni znaju u kakvoj su radnji; ovo nisu turističke tričarije, ne pločice od sekvoje sa natpisima MJUIR VUDS, MARIN KAUNTI, P.A.D., ili smešne značke ili prstenčići, ili razglednice sa Mostom. Naročito devojčine oči, krupne, tamne. Kako lako bih, pomisli Čildan, mogao da se zaljubim u ovakvu devojku. Kako bi mi tragičan život bio tada; kao da već ionako nije dovoljno loš. Lepo uređena crna kosa, lakom premazani nokti, probušene uši sa dugim visećim metalnim minđušama ručne izrade.
„Vaše minđuše”, promrmlja. „Kupljene ovde, možda?”
„Ne”, reče ona. „Kod nas.”
Čildan klimnu glavom. Nema savremene američke umetnosti; samo prošlost može da se vidi ovde, u ovakvoj radnji.
„Ovde ste na duže?” upita. „Kod nas u San Francisku?”
„Ovde sam postavljen na neodređeno vreme”, reče čovek. „U Istražnoj komisiji za planiranje životnog standarda ugroženih područja.” Lice mu se ozari ponosom. Nije vojna. On nije jedan od onih grubijana regruta što žvaću gumu i imaju pohlepna seljačka lica, što bazaju Market Stritom zijajući u burdeljske predstave, pornografske filmove, strelišta, jeftine barove sa fotografijama sredovečnih plavuša kako drže bradavice među svojim zboranim prstima i pilje… prčvarnice sa džezom koje uglavnom čine ravni deo San Franciska, klimave udžerice od lima i dasaka koje su iznikle iz ruševina još pre nego što je pala poslednja bomba. Ne – ovaj čovek pripada eliti. Kulturan, obrazovan, čak i više nego gospodin Tagomi, koji je na kraju krajeva visoki funkcioner u trgovinskoj misiji višeg ranga na Pacifičkoj obali. Tagomi je bio starac. Njegovi stavovi su se formirali u danima Ratne vlade.
„Jeste li želeli predmete američke tradicionalne narodne umetnosti kao poklon?” upita Čildan. „Ili možda da dekorišete nov stan za vaš boravak ovde?” Ako je ovo drugo… srce mu zabrza.
„Tačno ste pogodili”, reče devojka. „Počinjemo da uređujemo. Malo smo neodlučni. Da li biste mogli da nas uputite?”
„Mogao bih da sredim da dođem u vaš stan, da”, reče Čildan. „Da donesem nekoliko kutija koje mogu da predložim u kontekstu, kada vi imate vremena. Naravno, to nam je specijalnost.” Spusti pogled da bi sakrio nadu. Možda bi pale hiljade dolara. „Dobiću sto iz Nove Engleske, javor izrađen samo sa drvenim klinovima, bez ijednog eksera. Ogromna lepota i vrednost. I ogledalo iz vremena rata 1812. A i originalnu narodnu umetnost: zastirače od kozje dlake obojene biljnim bojama.”
„Ja lično”, reče čovek, „više volim gradsku umetnost.”
„Da”, usrdno reče Čildan. „Čujte, gospodine. Imam jednu zidnu sliku iz poštanskog perioda W.P.A., original, izrađen na tabli, iz četiri dela, predstavlja Horasa Grilija. Dragocen kolekcionarski komad.”
„Oh”, reče čovek, i njegove tamne oči blesnuše.
„I orman Viktrola iz 1920, prepravljen u bife.”
„Oh.”
„I, gospodine, čujte: uramljenu potpisanu sliku Džin Harlo.”
Čovek iskolači oči.
„Hoćemo li da uredimo stvar?” reče Čildan, dočepavši se tog pravog psihološkog momenta. Izvuče pero i notes iz unutrašnjeg džepa sakoa. „Zapisaću vaše ime i adresu, gospodine i gospođo.”
Malo posle, dok je par izlazio iz radnje, Čildan je stajao sa rukama iza leđa, posmatrajući ulicu. Divota. Kad bi svi poslovni dani bili kao ovaj… ali to je bilo i više nego posao, uspeh njegove radnje. To je bila prilika da se sa mladim japanskim parom sretne privatno, na osnovu toga što ga prihvataju kao čoveka a ne kao jenka[1] ili, u najboljem slučaju, kao trgovca koji prodaje umetničke predmete. Da, ti novi mladi ljudi, iz generacije koja dolazi, koji nisu zapamtili dane pre rata ili čak ni sam rat – oni su bili nada sveta. Razlika u mestu za njih nije imala značaja.
To će proći, mislio je Čildan. Jednog dana. Sama ta ideja mesta. Neće biti podređenih i vladajućih, već prosto ljudi.

PREUZIMANJE: nakon odabira željenog formata otvorit će se Mega stranica na kojoj pritisneš download i to je to 🙂

.EPUB .PDF