Arthur C. Clarke – Pad Mesečeve prašine [pdf] [epub]

Podijeli:
Facebook
Google+
https://pdfknjige.com/download/arthur-c-clarke-pad-meseceve-prasine-pdf-epub/
Twitter
Pretplati se
Instagram
RSS

Pad Meseceve prasine - Arthur C. ClarkeBiti kapetan jedine lađe na Mesecu predstavljalo je odličje koje je Petu Harisu i te kako godilo. Dok su se putnici ukrcavali na Selenu, upirući se da se domognu sedišta kraj prozora, on se upitao kakvo im putovanje predstoji ovog puta. U retrovizoru je mogao da posmatra gospođicu Vilkins, veoma zgodnu u plavoj uniformi Lunarne turističke komisije, kako izvodi svoju uobičajenu tačku dobrodošlice. Uvek je nastojao da o njoj misli kao o ‘gospodjici Vilkins’, a ne Sju, kada bi zajedno bili na dužnosti; to mu je pomagalo da zadrži usredsređenost na posao. No, nikada nije uistinu otkrio kako je ona njega u tim prilikama doživljavala.
Nije razbrao nijedno poznato lice; ovo su bile novajlije, nestrpljive da se otisnu na prvo krstarenje. Većina putnika spadala je u tipične turiste – bili su to vremešniji ljudi u poseti jednom svetu koji je u doba njihove mladosti predstavljao sam simbol nedostupnosti. Jedva da je bilo tri ili četiri putnika ispod trideset pete, a i oni su po svoj prilici pripadali tehničkom osoblju iz jedne od lunarnih baza, koristeći kakav dopust. Pet je bio ustanovio jedno prilično pouzdano pravilo: sav stariji svet poticao je sa Zemlje, dok su oni mlađi bili žitelji Meseca.
Ali za sve njih More Žeđi predstavljalo je novost. Sa one strane osmatračkih prozora Selene, njegova siva, prašinasta površina jednolično se pružala sve dok se nije spojila sa zvezdama. Povrh nje počivao je sve tanji srp Zemlje, postavljen zauvek na nebu sa koga se nije pomerio već milijardu godina. Blistava, plavo-zelena svetlost matičnog sveta preplavljivala je ovaj čudnovati predeo hladnim sjajem – uistinu hladnim, budući da je temperatura na goloj površini dostizala možda tri stotine stepeni ispod nule.
Samo na osnovu posmatranja nikako se nije moglo razabrati da li je More tečno ili čvrsto. Bilo je potpuno ravno, bez ikakvih narušavanja jednoličnosti, sasvim lišeno nebrojenih pukotina i naprslina koje su izbrazdale ostatak ovog pustog sveta. Nikakvo brdašce, gromada ili oblutak nisu remetili tu jednoličnu jednoobraznost. Nijedno more na Zemlji – nikakva vodena površina, zapravo – nikada nije bilo tako mirno.
No, ovo je bilo more prašine, ne vode, te je u tom smislu bilo strano svekolikom ljudskom iskustvu, ali je baš zbog toga očaravalo i privlačilo ljude. Fina poput talka, suvlja u ovom vakuumu od sagorelog peska Sahare, ona je tekla podjednako lako i bez otpora kao i bilo koja tečnost. Neki teški predmet koji bi bio bačen na nju u trenu bi iščezao, ne ostavivši za sobom nikakav beleg ili trag. Ništa nije moglo da se kreće po toj izdajničkoj površini izuzev malih prašinskih skija za dve osobe – i same Selene koja je predstavljala neverovatnu mešavinu sanki i autobusa, donekle nalik na ‘snežne mačke’, vozilo koje je pre jednog ljudskog veka učinilo dostupnim Antarktik.
Zvanični naziv Selene bio je ‘Prašinski brod, tip I’, premda, koliko je Pet bio upućen, ‘Tip II’ nije postojao čak ni na projektantskom stolu. Nazivali su je ‘brod’, ‘lađa’ ili ‘Mesečev autobus’, već kako se kome dopadalo; Pet se opredelio za ‘lađa’, budući da se tim nazivom izbegavala terminološka pometnja. Kada bi kazao ‘lađa’, niko nije mogao da ga zameni za kapetana svemirskog broda – a kapetana svemirskih brdova, bilo je, razume se, kao kusih pasa.
“Dobro došli na Selenu”, oglasila se gospođica Vilkins pošto su se svi smestili. “Kapetan Haris i ja počastvovani smo vašim dolaskom. Naše putovanje trajaće četiri časa, a najpre ćemo posetiti krater Jezero, sto kilometara istočno odavde u Nedostižnim planinama…”
Pet više nije obraćao pažnju na poznati uvod; zaokupilo ga je odbrojavanje. Selena je, sasvim doslovno, predstavljala prizemljeni svemirski brod; moralo je tako biti, budući da se kretala u vakuumu i da je trebalo da zaštiti svoj krhki tovar od neprijateljskog sveta sa one strane njenih zidova. Iako nikada nije napustila površinu Meseca i uprkos tome što su je pokretali elektromotori, a ne rakete, sadržala je svu osnovnu opremu pravog svemirskog broda – opremu koju je svu valjalo proveriti pre polaska.
Kiseonik – u redu; energija – u redu; radio – u redu; (“Halo, baza Duga, ovde Selena, vršimo probu. Da li primate moj far?”); inercioni navigator – na nuli, kontrola vazdušne komore – uključena; detektor rupa u kabini – uključen; dalje, preko pedeset stavki, od kojih bi svaka automatski svratila pozornost na sebe u slučaju kakve neprilike. Ali Pet Haris, kao i svi svemirci koji žude za starim, dobrim vremenima, nikada se nije oslanjao na automatske sisteme ako je stvari mogao lično da proveri.
Provere su konačno obavljene. Gotovo bešumni motori počeli su da rade, ali lopatice još nisu došle u optimalan položaj, tako da je Selena blago podrhtavala u sidrištu. Kada je stavio u pogon propeler sa leve strane, lađa se najpre malo zaljuljala, a onda je počela lagano da zaokreće nadesno. Pošto se odvojila od doka, on ju je ispravio i poterao napred.
Ponašala se veoma dobro, ima li se u vidu okolnost da je predstavljala potpuno nov graditeljski poduhvat. Ovde nisu postojali milenijumi pokušavanja i grešaka, koji su sezali u prošlost sve do neolitskog čoveka koji je prvi porinuo brvno u kakvu rečecu. Selena je bila uistinu prvo plovilo svoje vrste, nastala u umovima nekolicine inženjera koji su seli za projektantski sto i zapitali se: “Kako da načinimo vozilo koje bi plovilo po moru prašine?”
Neki od njih predlagali su, prisetivši se priča o nekadašnjem Misisipiju, da se načini svojevrstan parobrod-lopataš, ali projekat sa delotvornije uronjenim lopaticama odneo je prevagu. Dok su sada ove lopatice grabile kroz prašinu, gurajući je pred sobom, ostavljale su za sobom brazdu sličnu onoj što ostaje za veoma brzim čamcem, ali ovi tragovi nestali bi za nekoliko sekundi, tako da se na površini Mora ni po čemu nije moglo razabrati da je tuda upravo prošla lađa.
Zdepaste kupole pod pritiskom Port Rorisa sada su brzo iščezavale ispod linije neba. Za manje od deset minuta brzo su nestale sa vidika: Selena je ostala potpuno sama. Nalazila se u središtu nečega za šta u jezicima čovečanstva nije bilo naziva.
Kada je Pet isključio motore i lađa se polako zaustavila, sačekao je da oko njega zavlada tišina. Uvek se događalo isto; bilo je potrebno izvesno vreme da putnici razaberu neobičnost onoga što je ležalo napolju. Putovali su svemirom i gledali su kako se svuda oko njih pružaju zvezde; bacali su pogled nagore – ili nadole – ka zaslepljujućem pročelju Zemlje, ali ovo je bilo drugačije. Nije to bilo ni kopno ni more, ni vazduh ni svemir, već pomalo od svega toga.
Pre no što je tišina postala odveć teška – ako bi dopustio da predugo potraje, neko bi se uplašio – Pet je ustao i okrenuo se prema putnicima.
“Dobro veče, dame i gospodo”, poče on. “Nadam se da vam je gospođica Vilkins pomogla da se udobno smestite. Zaustavili smo se ovde zato što je ovo zgodno mesto da vas upoznamo sa Morem – da vam, zapravo, pružimo priliku da ga osetite.”
On pokaza rukom ka prozorima i avetinjskom sivilu koje je ležalo iza njih.
“Šta mislite”, upita on tiho, “koliko je udaljeno obzorje? Ili drugim rečima, koliko bi vam veliki izgledao jedan čovek da se nalazi na onoj tački gde se zvezde sreću sa tlom?”
Bilo je to pitanje na koje niko nije mogao odgovoriti samo na osnovu posmatranja. Logika je govorila: ‘Mesec je mali svet – obzorje, dakle, mora da je sasvim blizu’. Ali čula su stvarala sasvim drugačiju predstavu; ova zemlja je, izveštavala su ona, potpuno ravna i pruža se u beskraj. Ona deli Vaseljenu na dva jednaka dela; zauvek se pruža između zvezda…
Ovaj privid nije iščezavao čak ni onda kada bi se doznao njegov uzrok. Oko nije imalo načina da proceni razdaljine kada ne bi bilo ničega što bi mu poslužilo kao žiža. Vid je beznadežno isklizavao i gubio smer na bezobličnoj površini ovog okeana prašine – umekšavajuće izmaglice atmosfere koja bi donekle nagoveštavala blizinu ili udaljenost. Zvezde su predstavljale netrepereće iglene vrške svetlosti, jasne sve do onog neodređenog obzorja.
“Verovali ili ne”, nastavi Pet, “pogled vam seže samo tri kilometra – ili dve milje, za one među vama koji se još nisu navikli na metrički sistem. Znam da vam se čini da vas do obzorja deli par svetlosnih godina, ali donde biste stigli pešice za dvadesetak minuta kada biste samo mogli da pešačite po ovoj tvari.”

PREUZIMANJE: nakon odabira željenog formata otvorit će se Mega stranica na kojoj pritisneš download i to je to 🙂

.PDF .EPUB

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *