Arthur C. Clarke & Gentry Lee – Kolevka [pdf] [epub]

Podijeli:
Facebook
Google+
https://pdfknjige.com/download/arthur-c-clarke-gentry-lee-kolevka-pdf-epub/
Twitter
Pretplati se
Instagram
RSS

Kolevka - Artur Klark & Gentry LeeSmaragdna voda razbija se o tamne vulkanske litice. Fina bela vodena prašina lebdi nad grubim stenjem, stvarajući izmagličasti veo koji svetluca u sutonu. U daljini, dva žuta sunca zalaze istovremeno. Njihovo međusobno lučno rastojanje iznosi oko četrdeset stepeni, ali pod obzorje tonu istovremeno. To se dešava sa jedne strane zemljouza koji na ovom mestu, spuštajući se blagim nagibom sa vulkanskih masiva, spaja dva kontinenta. I dok u jedan okean tonu dva sunca, iz drugog okeana, sa druge strane zemljouza, u crnoplavo nebo počinju se dizati dva puna meseca. Njihova dvojna svetlost, iako mnogo slabija od svetlosti nestajućih sunaca, dovoljno je jaka da na okeanu, pod stenama, stvori razigrane odbleske mesečine.
I dok se dva meseca dižu istočno od zemljouza, na horizontu pokraj njih, dvadesetak stepeni južno, počinje da se širi svetlost. U početku to liči na sjaj dalekog grada, ali sa svakim novim trenutkom postaje sve jači i širi. Najzad počinje da se uzdiže treći mesec, ogroman. Njegova ivica pojavljuje se nad obzorjem kad su prva dva meseca prevalila možda tek prvih desetak lučnih stepeni svog uspona. Na oba okeana spušta se, u trajanju od nekoliko sekundi, tišina, kao da svet, videći iznad sebe taj gigantski satelit, zastaje da oda poštovanje spektakularnom prizoru. Ogromni žuti mesec, čije je lice vidno izbrazdano kraterima, kao da osmatra svoje kraljevstvo nad kojim se polako diže, kupajući smaragdne okeane misterioznim reflektovanim svetlom. Stotinu puta je veći od manjih meseca; na nebu zaprema veću širinu nego što su je zajedno zapremala oba zalazeća sunca maločas.
Pod liticama, u senci najnovijeg meseca, nešto izduženo i zmijasto pomalja se iz vode i postepeno, krivudajući, dostiže visinu od oko sedam metara. Dok se to vitko priviđenje, namotavajući se i odmotavajući se, postepeno primiče stenju, jedan prodoran, neprekidan zvuk, nalik na solo trubu, odzvanja, odbija se o mramorje, preleće preko zemljouza. Trenutak kasnije čuje se drugi sličan zvuk, možda prigušeni eho, a možda i odgovor iz drugog okeana. Stvorenje elegantno pliva i uskoro se pojavljuje na mesečini; dugi, elastični vrat je kobaltno plav, a telo, većim delom utonulo u okean, sive je boje. Sada se plavovrata zmija opet ispruža uvis, pa naginje ka kopnu, i tom prilikom izlaže svoje lice širećoj svetlosti meseca. Crte lica su joj složeno izuvijane, sa redovima otvora nepoznate namene. Kad je maksimalno isteglo vrat, stvorenje grči lice, i sada se čuje nekoliko tonova: i truba, i oboa, i orgulje. Posle kraćeg vremena prigušeni odgovor, tiši ali sa istom bogatom složenošću zvuka, stiže sa suprotne strane zemljouza.
Zmija pliva ka severu, duž obale. Iza nje, na mesečini, iz okeana se uzdiže još pet-šest ustalasanih vratova. To su nešto manja bića, a boje njihovih kobaltnih vratova su manje intenzivne. Odjednom se cela ova skupina okreće i šalje zajednički, šestrostruki, trubni poziv ka istoku. Posle pauze stiže očekivani odgovor: zvuk nekoliko drugih truba, manjih, s one strane kopnene prevlake. Odmah potom, šest novih bića i njihova udaljena prijateljska skupina počinju da pevaju u komplikovanom višeglasju, polako povećavajući jačinu; njihova uvertira stiže do neizbežnog krešenda a onda naglo prestaje.
Posle još nekoliko sekundi, okeani sa obe strane prevlake oživljavaju od komešanja zmija svih veličina. Stotine, čak hiljade zmija pokrivaju vodu dokle god pogled može dosegnuti. Ležerno opružaju vratove, uvijaju ih kao da gledaju tamo-amo, i pridružuju se pevanju. Zmije u istočnom okeanu su nešto manje nego one u zapadnom. Vratovi istočnih su bledoplavi a ne kobaltno plavi. Uz ove bleđe zmije plove čitave jaslice malenih bića, sa vrlo bledim plavim oznakama na vratovima. Ta malena stvorenja u pevanju učestvuju visokim i pomalo nesigurnim tonovima, i zvucima nalik na pikolo sa dodatkom kristalnih zvona.
Vode smaragdnih okeana počinju da se bacaju napred, nošene silovitom plimom; naglo rastu uz stenovite litice na zapadnoj strani, brzo potapaju velike delove tla na onoj blaže nagnutoj strani koja vodi ka istočnom okeanu. Ujedinjena privlačna sila triju meseca daje plimu koja će uskoro sasvim potopiti zemljouz i ujediniti dva okeana. Vode se međusobno sve više približavaju, a muzika hiljada raspevanih zmija uzdiže se do veličanstvenosti, preplavljujući čitav taj predeo zvucima hipnotičke lepote. U tim zvucima ima i tuge, i čežnje i iščekivanja; to je univerzalni krik dugo suzbijanog htenja kome se bliži čas ispunjenja.
Velike, dugovrate zmije planete Kantor završavaju svoju godišnju simfoniju parenja, dva okeana postaju jedan, stanovnici oba traže, u ujedinjenim vodama, svoje doživotne partnere. U svakoj kantorskoj godini ima pet noći kad se plimne sile tako udruže da ovaj zemljouz biva potopljen i seksualno spajanje zmija postane mogućno. Pet noći ljubavne igre i veselja, obnove i obećanja, a onda neizbežni povratak u zasebne okeane, i još jedna godina čekanja na sledeću takvu priliku.
Za one male, za nove zmije koje su začete na prošlogodišnjem okupljanju i izlegnute uz pomoć majki u istočnom okeanu, ta velika plima je doba uzbuđenja i tuge. Vreme je za napuštanje drugara sa kojima je bilo toliko igre, vreme je da se okonča detinjstvo. Štaviše, polovina mladih mora napustiti i svoje majke i otploviti među kobaltno plave odrasle zmije sa kojima se nikad ranije nisu sreli. Ta polovina mladih živela je godinu dana isključivo sa svojim majkama i njihovim prijateljicama, ali sad moraju, pete noći, preplivati potopljeni zemljouz i pridružiti se svojim očevima. Kad uđu u zapadni okean ovi mladi mužjaci počeće svoj prelaz iz puberteta u zrelost, a njihovi bledoplavi vratovi počeće da dobijaju tamniju boju. A iduće godine, njihovi tanki glasovi biće već zreli, pa će svaki mužjak moći da čuje, tokom simfonije parenja, i poneki uzbuđujući pozitivan odziv.

Hiljade godina protiču na planeti Kantor. Sile promene počinju da deluju protiv divnih plavovratnih zmija. Prvo dolazi jedno dugotrajno, jako ledeno doba, koje vezuje veću količinu planetne vode u dugovečne ledene kape na polovima, tako da nivoi okeana opadaju. Broj onih uzastopnih noći kad velika plima uspeva da potopi zemljouz smanjuje se na četiri, pa na tri, i najzad samo na dve. Komplikovani obred parenja zmija, izgrađivan tokom stotina pokolenja, najbolje funkcioniše kad romansa traje pet noći. Tokom onih nekoliko stotina godina u kojima je za parenje raspoloživo samo razdoblje od dve noći, broj zmijskog potomstva rođenog svake godine naglo opada. Ukupna populacija ovih zmija na Kantoru postaje opasno mala.
Najzad, dvojno sunce počinje ponovo da zrači malčice jače, i Kantor izlazi iz tog ledenog doba. Raste nivo mora, pa se broj noći raspoloživih za parenje opet povećava na pet. Zmijska simfonija, koja je tokom teških vremena sa malim brojem dana za parenje dobila žalosni kontrapunkt, sad je ponovo prepuna radosti. Tokom nekoliko pokolenja broj zmija se povećava. Ali onda ta divna stvorenja dobijaju još jednog neprijatelja.
Na drugom mestu na Kantoru već milion godina trajala je evolucija jedne druge inteligentne vrste. To su zdepasta, žestoka stvorenja sa nezasitim apetitom za kontrolisanje svoje okoline. Ledeno doba je ubrzalo evoluciju ovih patuljaka, jer je nametnulo strogi opstanak samo najuspešnijima, tako da su individue sa najviše sposobnosti (a pre svega, sa najviše inteligencije i snage) preživele; u izvesnom smislu, ledeno doba je pročistilo genetsku bazu tih patuljaka.
Patuljasta vrsta koja se pojavljuje posle višemilenijske dominacije leda na Kantoru raspolaže oštrijom inteligencijom i uspešnije savladava svoju okolinu. To su sada proizvođači alata, sposobni da koriste planetarna bogatstva za svoje dobro. Nema nigde na Kantoru druge životne vrste koja bi mogla da se takmiči sa inteligencijom ovih ‘trolova’ ili da ih ugrozi. Zato se trolovi razmnožavaju posvuda, i čitava planeta pada pod njihovu gramzivu vladavinu.
Tokom ranijih nekoliko stotina hiljada godina, plavovrate zmije Kantora nisu imale nikakve prirodne neprijatelje. Zato nisu zadržale osećanja agresivnosti i teritorijalnosti potrebna za opstanak u situaciji kad se pojavi pretnja. Zmije su se oduvek hranile uglavnom biljkama i životinjama kojih u kantorskim okeanima ima u preobilju. Ti su okeani pravi rogovi obilja – zmije se nisu naročito uznemirile kad su trolovi počeli da izvlače iz okeana bogate žetve hrane za sebe. Međutim, trolovi, čija je glad za teritorijom neutoljiva, videše u ovim zmijama potencijalnog rivala u borbi za okeansko izobilje, pa čak, možda, zbog veličine i inteligencije, i potencijalnu pretnju svom opstanku.

PREUZIMANJE: nakon odabira željenog formata otvorit će se Mega stranica na kojoj pritisneš download i to je to

.PDF .EPUB

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *