Arthur C. Clarke – Pesak Marsa [pdf] [epub]
“Znači, sada prvi put idete gore?” upita pilot, lenjo se zavalivši u stolici, tako da se ona ljuljala napred-nazad na kardanu. Ukrstio je prste iza vrata krajnje nonšalantno, nimalo na taj način ne pomažući svom putniku da se oseća lagodnije.
“Tako je”, odvrati Martin Gibson, ne skidajući oči sa hronometra koji je odbrojavao sekunde.
“To sam i mislio. U vašim pričama sve je naopako… kao ona glupost da se pada u nesvest za vreme ubrzanja. Zašto ljudi moraju da pišu takve stvari? To je loše za posao.”
“Žao mi je”, odvrati Gibson. “Ali čini mi se da vi mislite na moje ranije priče. Tada se još nije putovalo u svemir, tako da sam morao da koristim maštu.”
“Možda”, primeti sitničavo pilot. (Uopšte nije obraćao pažnju na uređaje, a do poletanja su preostala još samo dva minuta.) “Pretpostavljam da vam je zabavno što prolazite kroz sve ovo, pošto ste već prethodno tako često pisali o tome.”
Gibson pomisli kako on sam teško da bi upotrebio dotični predlog, ali on je na stvar gledao iz drugačijeg ugla. Desetine njegovih junaka… i negativaca… hipnotisano je zurilo u bezobzirne kazaljke koje su odbrojavale sekunde, čekajući da ih rakete zavitlaju u beskonačnost. A sada… kao što uvek biva kada čovek dovoljno dugo čeka… stvarnost je sustigla maštu. Isti taj trenutak očekivao je i njega kroz devedeset sekundi u vlastitoj budućnosti. Da, bilo je zabavno, kakav divan slučaj poetske pravde.
Pilot ga okrznu pogledom, pročita šta oseća i veselo se iskezi.
“Ne dozvolite da vas vlastite priče zaplaše. Jednom sam uzleteo stojećki, opklade radi, mada je to bilo krajnje glupo.”
“Nisam uplašen”, odvrati Gibson nepotrebno naglasivši reči.
“Hmmm”, odvrati pilot, blagoizvolevši najzad da pogleda na sat. Sekundari je preostalo da napravi još jedan krug. “Onda ne bi trebalo toliko da stežete stolicu. To je samo berilmangan: mogli biste je saviti.”
Gibson se pometeno opusti. Bio je svestan da izveštačeno reaguje na situaciju, ali reakcije mu zbog toga nisu delovale ništa manje stvarno.
“Svakako”, nastavi pilot, i dalje se ponašajući nonšalantno, premda je Gibson primetio da više ne skida pogled sa table sa uređajima, “ne bi bilo naročito prijatno da traje duže od nekoliko minuta… ah, evo kreću pumpe za gorivo. Nemojte se zabrinuti kada vertikala počne čudno da se ponaša, već dozvolite sedištu da se naginje kako mu drago. Zatvorite oči ako to uopšte išta pomaže. (Čuje li se to paljenje mlaznjaka?) Treba nam otprilike deset sekundi da dostignemo puni potisak… to zaista nije ništa, osim što je bučno. Jednostavno to morate pregrmeti. REKOH DA TO JEDNOSTAVNO MORATE PREGRMETI!”
Međutim, Martinu Gibsonu stvar ipak nije pošla za rukom. Još pri ubrzanju manjem od onoga kojim se odlikuje ekspresni lift on je graciozno skliznuo u nesvest.
Ponovo je oživeo posle nekoliko minuta i hiljadu kilometara, veoma se stideći samog sebe. Lice mu je obasjavao zrak sunca i on shvati da je zaštitni poklopac na spoljašnjoj strani trupa verovatno pomeren u stranu. Iako je bila veoma sjajna, svetlost nije delovala nepodnošljivo žestoko, kao što bi se moglo očekivati; ali tada je primetio da samo delić stvarne jačine prodire kroz tamno obojeno staklo.
Pogledao je u pravcu pilota, nagnutog nad tablom sa uređajima kako užurbano popunjava dnevnik. Sve je bilo veoma tiho; međutim, s vremena na vreme čulo se neobično prigušeno praskanje… gotovo nalik na minijaturne eksplozije… što je zbunilo Gibsona. Tiho se nakašljao kako bi najavio svoj povratak među žive i upitao pilota šta je posredi.
“Termalne kontrakcije u motorima”, odvrati on kratko. “Motori su radili na temperaturi od oko pet hiljada stepeni i sada se veoma brzo hlade. Je li vam dobro?”
“Dobro mi je”, odvrati Gibson, zaista to misleći. “Da li da ustanem?”
Psihološki je udario o dno i odbio se nazad. Posredi je bio veoma nestabilan položaj, mada on to nije shvatao.
“Ako želite”, sumnjičavo reče pilot. “Samo pažljivo… držite se za nešto čvrsto.”
Gibson je bio ushićen. Doživeo je trenutak koji je čekao celog života. Nalazio se u svemiru! Šteta što je propustio poletanje, ali taj deo već je bio potanko iskusio dok ga je opisivao u svojim delima.
Sa udaljenosti od hiljadu kilometara, Zemlja je i dalje izgledala veoma velika… i donekle je predstavljala razočarenje. Razlog za to postao je ubrzo očigledan. Video je na stotine fotografija i filmova koje su snimile rakete, tako da je iznenađenje izostalo; tačno je znao šta da očekuje. Bile su prisutne neizbežne pokretne trake oblaka koji su lagano marširali oko sveta. U središtu diska, jasno su se ocrtavale linije razdvajanja kopna i mora, a vidljive su bile i nebrojene sitne pojedinosti, premda se prema obzorju sve gubilo u postupno gušćoj izmaglici. Čak i u pravoj liniji ispod njega, u kupi jasne vidljivosti, većina oblika bila je neprepoznatljiva i stoga besmislena. Metereolozi bi izvan svake sumnje podivljali od oduševljenja kada bi ugledali pokretnu vremensku kartu koju je on sada gledao ispod sebe… ali većina metereologa ionako se već nalazila gore u svemirskim stanicama odakle su imali još bolji pregled. Gibson se uskoro umorio od traganja za gradovima i drugim ljudskim delima. Bilo je neprijatno uvideti da minule hiljade godina ljudske civilizacije nisu uspele znatno da izmene panoramu što se pružala ispod njega.
Potom je Gibson počeo da traga za zvezdama i suočio se sa drugim razočarenjem. Bilo ih je na stotine, ali izgledale su blede i bez sjaja, puki duhovi zaslepljujućeg mnoštva koje je očekivao da će zateći. Krivac za to bilo je tamno staklo na osmatračkom prozoru; prigušujući sunce, lišilo je i zvezde sve njihove slave.
Gibson oseti izvesnu neodređenu nelagodnost. Samo se jedno obistinilo. Osećanje koje je očekivao da će doživeti kada bude lebdeo u vazduhu, kada bude u stanju da se odbacuje od jednog do drugog zida tako što će ih samo dodirnuti prstom, izgledalo je predivno, kao što se to i nadao… mada su odaje bile suviše pretrpane za bilo kakav odvažniji pokušaj. Bestežinsko stanje delovalo je očaravajuće, vilinski, sada kada su postojali lekovi koji su blokirali čula za ravnotežu, tako da je svemirska bolest postala stvar prošlosti. To mu je bilo drago. Kako su samo njegovi junaci patili! (Po svoj prilici patile su i junakinje, ali to se džentlmenski nije pominjalo.) Setio se prvog leta Robina Blejka, u prvobitnoj verziji ‘Marsovske prašine’. Dok ju je pisao, nalazio se pod jakim uticajem D. H. Lorensa. (Bilo bi zanimljivo jednog dana napraviti popis autora pod čijim uticajem uopšte nije bio.)
Nema sumnje da je Lorens umeo veličanstveno da opiše fizička stanja i Gibson se hotimice latio zadatka da ga nadmaši na njegovom vlastitom terenu. Celo jedno poglavlje posvetio je opisu svemirske bolesti, pretresajući svaki simptom od najave gađenja, koje se ponekad moglo odagnati snagom volje, preko prave bure u stomaku koju čak ni oni najoptimističniji više nisu u stanju da prenebregnu, pa sve do vulkanskih kataklizmi poslednje faze i, najzad, završne, dobrodošle iscrpljenosti.
To poglavlje predstavljalo je remek-delo čistog realizma. Prava je šteta što su njegovi izdavači, kojima je na pameti bio samo Klub knjige meseca, zahtevali da se ono izbaci. Mnogo truda je uložio u to poglavlje; dok ga je pisao on je zaista i proživljavao ta stanja. Čak i sada…
PREUZIMANJE: nakon odabira željenog formata otvorit će se Mega stranica na kojoj pritisneš download i to je to 🙂
