Paulo Coelho – Biti kao reka [pdf]
Kada mi je bilo petnaest godina rekao sam majci:
– Otkrio sam čime bih voleo da se bavim. Hoću da budem pisac.
– Sinko – odgovori ona briţno – otac ti je inženjer. On je praktičan, razborit čovek koji ima vrlo jasnu predstavu o svetu. Da li ti uopšte znaš šta znači biti pisac?
– To je neko ko piše knjige.
– Tvoj ujak Harold, koji je lekar, takođe piše knjige i neke je već i objavio. Studiraj građevinu i imaćeš vremena da pišeš u slobodno vreme.
– Ne, mama. Hoću da budem samo pisac, a ne inženjer koji piše knjige.
– Da li si ikada upoznao nekog pisca? Da li si ikada video pisca?
– Nisam. Samo na fotografijama.
– Pa otkud ti onda želja da postaneš pisac ako pojma nemaš šta to zapravo znači?
Da bih odgovorio na mamino pitanje rešio sam da se malo bolje obavestim. Evo šta sam saznao o tome šta je značilo biti pisac ranih 60-ih godina:
A)
Pisac uvek nosi naočare i nikad se ne češlja. Ili mu sve ide na živce ili zapadne u depresiju. Najviše vremena provodi po kafanama, u praznim razgovorima sa sličnim umišljenim i
zapuštenim piscima. Prosipa sve same mudrosti. I uvek ima sjajne ideje za zaplet za svoj sledeći roman, i grozi se onog što je prethodno objavio.
B)
Pisac ima dužnost i obavezu da uvek bude neshvaćen u svojoj generaciji. Čvrsto ubeđen da je rođen i okružen sve samim mediokritetima, veruje da bi, ako bi bio shvaćen i prihvaćen, izgubio svaku šansu da ikada bude smatran genijem. Pisac prepravlja i brusi svaku rečenicu nebrojeno puta. Prosečan čovek koristi rečnik od tri hiljade reči. Pravi pisac nikad ne koristi nijednu od njih jer postoji 189.000 reči u rečniku, a on ne spada u prosjek.
C)
Samo su drugi pisci u stanju da razumeju šta je jedan pisac hteo da kaže. Uprkos tome, on potajno mrzi svakog drugog pisca – s obzirom na to da se svi oni bore da uhvate iste tokove koje je istorija književnosti ucrtala tokom vekova. Tako se pisac i njegova sabraća nadmeću za zvanje autora „najkomplikovanije knjige“: onaj kojeg je najteže pročitati odneće pobedu.
D)
Pisac se razume u rogobatne pojmove kao što su semiotika, epistemologija, neokonkretizam. Kada hoće nekog da zapanji, on pribegava rečenicama kao: „Ajnštajn je budaletina“ ili „Tolstoj je bio običan buržoaski pajac“. Svi su zgranuti, ali se pisci neće zbog toga uzdržati da šire priču kako je teorija relativiteta duplo golo i kako je Tolstoj bio pripadnik ruske aristokratije.
E)
Kad se udvara ženi, pisac kaže: „Ja sam pisac“, i naškraba pesmu na salveti. Uvek upali.
F)
Zahvaljujući širokom obrazovanju, pisac uvek može da se bavi i književnom kritikom. U toj ulozi može da ispolji svoju darežljivost pišući o knjigama svojih prijatelja. Polovina kritike sadrži citate stranih autora, a druga polovina analize rečenica uz neizbežne izraze kao što su „epistemiološki rez“ ili „vizija koja se uklapa u zadati šablon“. Svako ko čita kritiku reći će: „Kakav učen tip!“ ali neće kupiti knjigu jer će se prepasti da neće znati kako da nastavi čitanje kada se pojave dotične epistemološke začkoljice.
G)
Kada ga pozovu da kaže šta trenutno čita, pisac uvek pomene knjigu za koju niko nikad nije čuo.
H)
Postoji samo jedna knjiga koja izaziva jednoglasno divljenje pisca i njegove sabraće: Uliks Džejmsa Džojsa. Nijedan pisac nikada neće reći ruţnu reč o toj knjizi, ali ako ga neko pita o čemu se zapravo radi, neće moći da objasni, izazivajući sumnju da ju je ikada pročitao. Neshvatljivo je da Uliks nikada nije doživeo drugo izdanje budući da svi pisci o njemu govore kao o remekdelu; možda je to glupost izdavača koji propuštaju priliku da zarade silne pare od knjige koju je ceo svet čitao, pročitao i u njoj uživao.
PREUZIMANJE (nakon odabira željenog formata otvorit će se Mega stranica na kojoj pritisneš download i to je to 🙂
